NE ZNAM KAKO LJUDI OVDE PRIUŠTE LEČENJE: Tari su saniranje žulja u SAD naplatili 200$, ukupno pukla 1.000$ za ove probleme! "Šta rade bolesni?!"
Mnogi smatraju da je Amerika zemlja iz snova. Možda i jeste - dok god se ne razbolite!
O tome je pričala i Tara, mlada žena iz Srbije koja živi u Sjedinjenim Američkim Državama, a koja je imala priliku da na svojoj koži oseti šta se dešava kada ste prinuđeni da u SAD zatražite zdravstvenu zaštitu.
Tara je u snimku koji je objavila na Tiktoku gde ima nalog "tarara_u_americi" ispričala da voli mnoge stvari i aspekte života u Americi, ali da je zdravstveni sistem ovde užasan.
U videu koji je izazvao brojne reakcije na društvenim mrežama, Tara opisuje kako je, uprkos tome što generalno izbegava lekare, zbog hronične povrede leđa bila primorana da potraži pomoć stručnjaka. Zahvaljujući poslu, imala je solidno zdravstveno osiguranje, pa je odlučila da ode kod kiropraktičara, kog u šali naziva "kostolomac".
- Stvarno su svi bili super. Nemam nikakvu primedbu na uslugu koju sam dobila. Išla sam jedno mesec dana, po tri puta nedeljno, i plaćala 30 do 40 dolara po odlasku. Znači, "pukla" sam ukupno skoro 400 dolara na kostolomca - započela je ona priču.
Iako je to puno novca nije joj bilo žao troška. Žao joj je bilo što se nije osećala ništa bolje. Leđa su je i dalje bolela.
Imala je još jedan zdravstveni problem. Žulj na stopalu ju je već duže vreme mučio.
- Morala sam da idem kod lekara za stopala. On mi je to uklonio. Uredno sam izašla iz ofisa. Na šalteru mi niko nije rekao da treba da platim. Mislila sam da moje zdravstveno osiguranje to pokriva 100 odsto - priča ona.
Iako joj niko nije rekao unapred koliko će koštati intervencija ili joj naplatio nakon toga, mesec dana kasnije joj je stiglo pismo. Morala je da plati 200 dolara.
U međuvremenu, još pre nego što je dobila račun, ona je istu intervenciju ponovila, jer joj problem nije bio rešen. I za to je bila dužna 200 dolara.
- Ne razumem, 200 dolara da mi skloniš žulj na nozi? I žulj se vratio! - ogorčeno komentariše Tara.
Kao da to nije dovoljno, Tara je ispričala i da za potrebe imigracionih procedura mora da obavi dodatni lekarski pregled koji košta 400 dolara.
- Ja stvarno ne znam kako se snalaze ovde ljudi koji su bolesni... kako mogu da priušte da se leče?! - pita se.
Tarin slučaj nije usamljen. Njeno iskustvo osvetljava duboki problem američkog zdravstvenog sistema: cene koje su visoke, često nepredvidive, i izostanak transparentnosti čak i kod naizgled jednostavnih intervencija.
Mnogi su upozoravali da u SAD čak i kada imate osiguranje, troškovi mogu dostići stotine, pa i hiljade dolara - za tretmane koji nisu nužno efikasni.
Dok mnogi u SAD smatraju zdravstvo vrhunskim u pogledu tehnologije i stručnosti, rastuća kritika usmerena je ka njegovoj nepristupačnosti za običnog čoveka.
Tara, kao imigrantkinja, samo potvrđuje ono što milioni Amerikanaca već znaju - da bolest u Americi može biti luksuz koji sebi ne mogu svi da priušte.
- Kako u Americi izgleda zdravstvena zaštita?! Prvo, i pre svega, javno zdravstvo ne postoji! Imate dva federalna programa zdravstvenog osiguranja koji se zovu "Mediker" (Medicare) i "Medikejd" (Medicaid) - započinje on priču.
"Mediker" je, kako navodi, osiguranje za ljude koji su stariji od 65 godina i neke mlađe koji imaju određene hendikepe. S obzirom da je to federalni program, cene su iste u svim državama. Deo troškova se, navodi, pokriva od poreza koje plaćaju svi koji rade, dok drugi deo snose osigurnici koji doplaćaju osiguranje na mesečne rate.
- "Mediker" ne zavisi od prihoda, već se odnosi na sve penzionere, čak i one sa privatnim osiguranjem. A to često znači da veliki broj firmi koje prodaju lekove ili medicinska pomagala, pokušavaju da isposluju da "Mediker" za njih plati.
Medikejd, s druge strane, je, kaže Malić, program za siromašne, kojim zajednički upravljaju savezna vlada i države:
- I države vode program po federalnim propisima i standardima, a same određuju kvalifikacije i benefite. Tako da je to negde bolje, negde gore. Za razliku od "Medikera", "Medikejd" pokriva troškove, recimo, staračkih domova. Ali, što se tiče državnog zdravstva, to je to. Od Amerikanaca se očekuje da zdravstveno osiguranje kupe sami. Čak su od 2012. bili pod obavezom da to urade pod pretnjom kazne, kada je nametnut takozvani "Obamaker". Taj zakon se u stvari zove "Affordable Care Act", odnosno Zakon o priuštivoj nezi što je 100 odsto netačno, jer osiguranje i ne garantuje da ćete dobiti uslugu - kaže on.
Kada je osiguranje postalo obavezno, prvo je poskupelo svuda, a potom su osiguravajuća društva počela da povećavaju doplate, a smanjuju usluge, tvrdi ovaj istoričar.
- Iako je pre 5-6 godina ukinuta kazna za nekupovinu osiguranja, što je de fakto poništilo taj mandat, i dalje vam svake godine stiže potvrda da imate ili nemate osiguranje, koje vam bukvalno ni za šta ne treba. Ali eto, nije ukinuto zakonom. Ja, recimo, dugo nisam imao zdravstveno osiguranje, jer nisam mogao da ga priuštim. Kada je krenuo "Obamaker" opet mi je bilo jeftinije da plaćam taj dodatni porez. A kada sam ubrzo potom dobio bolji posao, s njim je stiglo i zdravstveno osiguranje. I to u dobar čas, jer mi je zatrebalo. A onda sam imao prilike da iskusim kako izgledaju doktorski računi. Odete na pregled, uzimate lek koji je pokriven osiguranjem i - svejedno vam dođe račun. Na tom računu piše koliko bi teoretski trebalo da košta, koliko je osiguranje spremno da plati i koliko ste vi još dužni. A ništa od toga nema veze sa životom! Nisam lično imao taj slučaj, ali su mi pričali kako su nekima pokušavali da naplate hiljade ili desetine hiljada dolara za neke procedure, pa su im to posle oprostili kad su se ljudi bunili. To se izgleda radi po principu, ako prođe - prođe.